OD SRAMOTE MOŽE SAMO DA SE UMRE

Objavljen: Jun 18, 2019 10:30pm

Tagovi: partnerski odnosi emocije ljubav

 

 

„Otvori, za tebe je.“ – zadovoljno se smeškao pružajući mi pažljivo upakovan poklon.

„Šta je sad ovo?“ – radovala sam se kao dete otvarajući svaki dar. Voleo je da mi priređuje iznenađenja a ja sam, na moju nesreću, volela njega.

„Ram za slike?“ – upitah začuđeno, pre nego što sam unutar okvira ugledala svoj nasmejani lik – „Bože, prelepo je. Otkud ti uopšte ova fotografija?“

„Slikao sam te krišom one večeri, nisi primetila. Sijala si tako da sam poželeo da zauvek uramim taj osmeh. Hteo sam da ti ova slika bude podsetnik da uvek ostaneš srećna.“ - milovao me je rečima kao dlanovima.

„Hvala ti. Uvek ću je čuvati.“ – odgovorila sam prepuštena dugom zagrljaju i damarima probuđenog srca.

Nisam mu rekla da je baš on uzrok sreći koju je uvekovečio. Ni da sam baš te noći u tihom uzbuđenju prvi put pomislila da ga volim.

 

Kako to žena dozvoli sebi da voli zauzetog muškarca?

 

Kada se to prvi put usudi da ostane u četiri oka sa svojim ponorom?

I kakvoj se to krivoj sreći nada dok sve sa krivicom radi?

Uzaludna su pitanja...

Jer koliko sam se više ljubavi opirala, toliko mi je dublje do srca dopirala.

I prokleta neka je hrabrost, na kakve me sve pogrešne puteve nije navela!

Pomislim ponekad, dobro je biti kukavica – njima najduže ostane glava na ramenima.

Ova moja, raspolovljena, olako se srcu prepustila.

 

Usledili su dani proklete sreće.

Pitate li se, kako sreća može biti prokleta?

Voleli smo se spolja a sramotili iznutra. Napuštali smo se u naletima zdravog razuma i iznova spajali u pokajničkim suzama. Iz jedne smo čaše pili i raj i pakao. Bolje nismo umeli, drugačije nismo želeli.

 

Iz tog mi maglovitog perioda života izvire tek poneki film:

Sećam se, radovali smo se tom odlasku na ručak. Dan je bio sunčan sa tek ponekim srcolikim oblakom. Na putu do restorana nebo se prolomilo zasipajući nas iznenadnim pljuskom poput šmrka. Već smo bili do kože mokri kad smo ušli u restoran i nije nam preostalo ništa sem da se smejemo ćudljivoj promeni prilika iznad naših glava.

„Otkud ovolika kiša iz vedrog neba? Kao milost je pala na nas.“ – razmišljala sam naglas.

„Kao milost... Ili kao opomena?“ – dodao je.

Ostatak ručka proveli smo glasno ćuteći.

 

Koliko god se krili od ljudi, od neba se nikad ne možemo sakriti. Jer nebo nad nama je živo i neprestano nam se obraća, mereći nevidljivom vagom posledice naših dela. Mudrom čoveku je dovoljno kad mu uputi suptilnu poruku. Zaljubljenom ne vredi ni da mu gromove šalje.

 

Naša je milost ubrzo stigla, ne u formi kiše već u liku prevarene supruge. Držeći se njegovog telefona, tog bliskog saradnika izneverenih žena, uplakana ga je pozivala na istinu.

„Saznala je sve. Besna je i povređena. Preti mi razvodom, preti da će odvesti decu. A znaš da bez njih ne mogu. Molim te da se neko vreme ne viđamo dok ne nađem rešenje za ovaj horor.“ – oči su mu bile krvave od nespavanja.

Sve što je izgovorio čula sam već mnogo puta: u filmovima, serijama, pričama drugih žena. Samo mi je bilo teško da poverujem da sam sada i ja u glumačkoj postavi tog univerzalnog scenarija.

Mučno je kada ti se rasprše iluzije: budiš se iz dugog, blaženog sna dok polako razabiraš da je stvarnost sumorna i vrlo postojana noćna mora.

 

Ko je tu prvi počeo i ko je tu više kriv? Zar se vojnici pitaju dok u bici krvare? Spasi glavu živu a posle vidaj rane – zlatno je pravilo rata koliko i ljubavi.

 

Otada ga više nisam videla. Čula sam od ljudi da je brak sačuvao uz pomoć skupe terapije i još skupljih putovanja.

Bilo mi je donekle i drago zbog njih. Istovremeno me je bilo sramota od sebe same.

Kako je vreme odmicalo a ja polako shvatala da sam i dalje jedini nesrećni akter ove ljubavne drame, povređenost je ustupila mesto inatu.

Bacajući iz stana sve što me podsećalo na njega, zastala sam oprezno pred onim ramom. Neka bivša ja cerila mi se u lice. Naivna, blesava, budalasta ja!

„Nikad više! Nikad više nećeš dopustiti da te muškarac ovako povredi.“ – izrekla sam zavet, nesvesna moći reči.

Tako je ram preživeo čistku.

Strateški postavljena kraj uzglavlja kreveta, moja je nasmejana slika dugo bila prvo što ugledam kad oči otvorim i poslednje što vidim pre nego što zaspim. Tek da kojim slučajem na zavet ne zaboravim...

 

Prošla je otada cela godina.

Za to sam se vreme pretvorila u jaku, svojeglavu ženu.

A zajedno sa tom novom ženom, na njenom je levom jajniku izrastao tumor.

Svih šest centimetara prečnika neoprosta i sramote.

 

N A S T A V I Ć E   S E

BUDAN.RS

Budan-min-spa-by-Marija-Dajic-Instagram

budan.rs