ŠTA AKO JE I OVO SAMO SAN

Objavljen: Aug 10, 2019 04:20pm

Tagovi: roditeljstvo vaspitanje svest um budan

 

 

„U početku beše reč i reč beše u Boga, i Bog beše reč.

Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.“

Jevanđelje po Jovanu

 

I

Od svih darova kojima je Bog obdario čoveka, reč je najmoćnija.

Jednom kada je ozvučena i u etar puštena, naša reč započinje svoju samostalnu sudbinu, tražeći plodno tlo gde će se rasaditi.

Jednom kada naša reč proklija u umu sagovornika, ona će se s njegovim mislima preplesti.

Jednom kada naša reč sagovornika uveri, sagovornik će njen odraz naći u svojoj stvarnosti.

 

O ovome retko mislimo.

 

I kako bi, kad sekunde i njihovi maleni delići odlučuju o onome što ćemo da izgovorimo.

 

Mudri ljudi znaju kada da ućute.

Mudriji znaju kada da govore.

Najmudriji znaju oboje.

 

I od svih reči, koja je najuticajnija?

Ona koja nam je u detinjstvu kazana.

 

Dok o ovome mislite, neke se davne priče setite. One koju ste kao dete voleli da slušate...

Po motivima te priče današnji život živite.

 

Zar ne?

Zar ne.

Zar ne...

 

II

„Mama, možemo li da pričamo?“ – predložila je dok šetamo starom tivatskom marinom, zagledajući vremešne barke ribara, hraneći suvim hlebom jata cipola.

 

„O čemu?“ – prihvatih nehajno.

 

„O jednom snu...“ – započela je stidljivo.

 

„Ponekad sanjam da sanjam. Probudim se ali sam i dalje u snu. A onda kad stvarno hoću da se probudim shvatim da sam opet u još dubljem snu. I tako sve vreme, prelazim iz jednog u drugi san. Ti snovi idu u krug, u krug, pa u beskonačnost...“ – objašnjava mi uzbuđeno, dočaravajući rukom široku vrtložnu putanju snova.

 

„Znam o čemu govoriš...“ – smeše mi se usne dok joj prebacujem ruku preko ramena.

 

„Kad malo porasteš ispričaću ti o čemu si sanjala. Ok? Za sada treba da znaš da je potpuno prirodno sanjati i ne treba da se brineš zbog ovakvih snova.“

 

„Mooolim te, mama, ispričaj mi! Možda ću shvatiti!“ – moljakala me šireći zainteresovane zenice.

 

Željna je priča otkad se rodila. To samo uvećava moju odgovornost kao roditelja.

Kakvu ću joj priču ispričati?

Kakvo će shvatanje života iz nje proisteći?

Može li se u priči preterati?

Priču preuraniti?

S pričom pogrešiti?

 

Sekunda.

Sekunda odlučuje šta ćemo izgovoriti.

I ko zna koja inteligencija tom sekundom rukovodi...

 

„Dobro Ana, hajdemo ovako... Šta ti misliš da je san?“

 

„San je kad naš mozak misli da je nešto stvarnost. Mi u toj stvarnosti provedemo neko vreme a onda kad otvorimo oči shvatimo da san ne postoji.“

 

„Tačno. Kad se probudimo mi shvatimo da san ne postoji. Ipak, nešto smo u tom snu doživeli. Zbog onoga što smo u snu čuli i videli, mi se na javi osećamo nekad sretno, nekad uplašeno... San deluje baš stvarno, zar ne?“

 

„Daaa...“

 

„A šta bi onda bio san u snu?“

 

Tišina.

U tišini dva zelena oka gledaju i ne trepću.

 

„Ana, šta ako je i ovo samo još jedan san?“ – izgovorih oprezno, gotovo ne dišući.

 

Zagledala se u zalazak sunca podižući srcoliko lice u visinu.

Tek što sam se zapitala nisam li pogrešila, narednim mi je pitanjem ukazala na pravac svog razmišljanja:

 

„Mama, ako je i ovo samo još jedan san, znači li to da mi ne umremo?“

 

„Naše duše ne mogu umreti.“

 

„A kada onda duše odlaze u raj ili pakao? Znaš ono, oblaci gore a vatra dole...“

 

„Takvo nešto ne postoji. Postoje samo sretne i tužne duše jednom kada se ovaj život završi.“

 

„Kako to?“

 

„Duša koja shvati da je dostojno živela, da je mnogo dobrog učinila i da je uprkos svemu mnogo volela, ona bude na kraju puta mirna i zadovoljna. Duša koja shvati da je pogrešila, da je mnoge ljude na svom putu povredila, da je krala, lagala i ubijala... ona je posle takvog života beskrajno rastužena.“

 

„I šta će onda uraditi?“

 

„Onda će se opet rađati. Rađaće se i sanjati sve dok sve rđavo ne ispravi.“

 

„I to se zove karma! Jesam li ti rekla da ću sve ukapirati?!“ – odskakutala je ispred mene zadovoljna pričom koliko i svojim razumevanjem iste.

 

Samo na kratko je zastala, okrenuvši glavu preko desnog ramena. Lica okupanog sutonom i dignutih obrva, odlučnim glasom mi je dobacila:

 

„Samo da znaš, mama, ja ću lepo živeti.“

 

„I zato ti mama više nijednu priču ne mora ispričati.“ – pomislih, a sekunda odluči da se to naglas ne izgovori.

 

 

 

BUDAN.RS

Budan-min-spa-by-Marija-Dajic-Instagram

budan.rs